Austrija – Srbija 1:1

Austrija – Srbija, nakon prvih 90 minuta rezultat 1:1, rekli bi ljudi nerešeno, međutim…

Ako uzmemo u obzir da je reprezentacija Austrije šutnula 24 puta ka našem golu, da su promašili šest velikih šansi, da je samo Markova Arnautović mogao tri gola da postigne, dolazimo do zaključka da smo imali puno sreće. Defanzivno nismo delovali dobro u 1. poluvremenu, čak šta više, delovali smo užasno obzirom da smo ostavili puno prostora protivniku da kreira svoje akcije kako želi. Naši igrači su konstantno bili daleko od protivničkih i umesto da mi budemo ekipa koja će agresijom i startovima da neutrališe protivnika, mi smo odlučili da branimo prostor i to smo radili veoma loše. U pojedinim momentima delovalo je kao da naši momci ne znaju gde treba da stoje, koga ili koji deo terena treba da pokriju, pa sve do toga da su se vrteli oko svoje ose i bili potpuno izgubljeni u defanzivi.

Protivnik je to obilato koristio, svaki pedalj terena su iskoristili da pretrče sa loptom, da bez problema dodaju pas a njihovi kako krilni tako i centralni napadači su bez problema uspevali da prime loptu na našoj polovini bez da ih iko ometa u tome.

Taktički defanzivno smo potpuno izgubili ovu utakmicu i samo nas je čudo spasilo veće goleade u prvom poluvremenu. Istina, moramo da zahvalimo Marku Arnautoviću na velikom broju promašenih prilika. Na kraju prvog poluvremena u live-u, na mom drugom kanalu sam rekao: odličan rezultat samo 10 za Austriju.

U drugom poluvremenu dolazi do promene: Birmančević napušta igru a Mitrović dolazi na njegovom mesto. Bermančević je imao puno problema u defanzivi u prvom poluvremenu dok u napadu apsolutno ništa nije uspeo da uradi. Moram priznati da je od starta 2. poluvremena Srbija bolje izgledala i da se moglo naslutiti da možemo do boljeg rezultata. Čak sam i u tom live-u istakao da uvek igramo bolje drugo poluvreme i da smo prošlu utakmicu protiv Austrije takođe bili katastrofalni u prvom poluvremenu dok smo drugo odigrali sasvim korektno. I sada je bio isti slučaj.

Situacija na terenu u drugom poluvremenu se nije znatno promenilo. I dalje je protivnik imao loptu u nogama i dalje su napadali ali smo uspeli da zatvorimo naš centar odbrane koji je bio potpuno razoren u prvom poluvremenu.

Prvu kakvu/takvu priliku smo imali preko Stefana Mitrovića koji je prošao po levoj strani, ubacio se u sredinu i šutnuo ka protivničkom golu, istina preko gola. U 60 i nekom minutu imamo svoj prvi pozicioni napad na utakmici kada smo napokon uspeli da razmenimo više od tri pasa na protivničkoj polovini. Presing Austrije koji nas je potpuno rasturio u prvom poluvremenu je sada malo utihnuo. Napokon smo mogli da primimo loptu na njihovoj polovini bez da budemo agresivno napadnuti.

U 76 minutu Mimović je uspeo da ukrade nekih 40 metara, da nekako srećno iščupa loptu između dvojice defanzivaca Austrije, da odloži pas do Samardžića koji je odlično predriblao svog čuvara, namestio se i fantastičnim udarcem levom nogom postigao fantastičan pogodak za 1:1.

Da probam da posložim sve informacije na jednom mestu: bili smo potpuno desetkovani, bez pet standardnih prvotimaca, od 11 startera samo njih četvorica redovno igraju u svom klubu i za njih jedino možemo reći da su u punoj formi dok za preostalih sedam možemo ceo jedan podcast odraditi sa problemima koje imaju u svojim karijerama i klubovima. Bili smo potpuno nadigrani, bez ikakve ideje da nešto više napravimo u napadu, potpuno izgubljeni u odbrani gde nas je samo čudo spasilo da ne primimo više golova i kad smo samo malo pokazali volje i agresivnosti, uspeli da stvorimo neke akcije došli smo do izjednačenja.

Moje pitanje glasi: šta bi bilo kada bismo imali odličnog trenera koji bi uspeo da okupi najbolje fudbalere i da ih najbolje pripremi za izazove koji nas čekaju u budućnosti? Da li bi tada mogli da postanemo ona Srbija koju mi navijači čekamo ceo svoj život ili smo samo protiv Austrije imali nenormalno mnogo sreće.