Kažu dušmani…

Kažu ljudi da nas je fudbalska reprezentacija Srbije razočarala mnooogoo puta – TAČNO!

Kažu, kako nas je Dragan Stojković Piksi prevario, rekao nam je: “ Ma kakvo bre eventualno..“ dao nam je nadu da možemo postati reprezentacija od koje drhte najjači nacionalni timovi širom sveta. Ponovo sam se popubertetisao i počeo da se ložim. Sanjao sam, priznajem! Kada je Mitar smestio glavom onu loptu u centar Portugala, pomislio sam: to je to, moja SRBIJA će poput mog Noleta pošamarati ceo svet. Ma, vratićemo im za sav bedak, za svu tugu i nedela koja su nam uradil. – ipak banana…

A onda, u stilu kornjače, kroz Habl kritike koja je bujala sa svih strana, kupili smo kartu za Nemačku. A ja podetinjio, dobio UEFA akreditaciju. Ej, druže, JA, tamo neki jutjuber. Da li vi znate koliko sam puta budan sanjao da u Kajzericama konfekcijski broj 32, pikam loptu za moju Srbiju na velikom takmičenju. Na javi, ali u polu snu, odigrao sam stotinu turnira, i sva ih osvojio mojim golom u 90′. Dete, šta ćeš…

A sad idem na EURO! Istina, sem pivčuge ništa neću piknuti, ali ipak! Biću u kampu, u pressu, pratiću naše momke i imati priliku da osetim EURO iz „prve ruke“. Englezi, Slovenci i onda….ŠOK…Piksi kreće da meša karte, a one mu ispadaju, na sve strane. Blamira Srbiju, sebe, igrače, nas novinare. Dođoše ti Danci. I, gle čuda, opet razočarenje. Sedim u sobi u Ausburgu i ne verujem. Ložio sam se, prevalio velik put,nisam 14 dana video mog Pavla, potrošio gomilu novca i sad bi najradije zaplakao.

Koje je ovo razočarenje po redu? Da li u opšte mogu da prebrojim? Ne mogu.

A ova Liga nacija, prošla je kao tren. Ne znam ni kako bi je opisao? Jasno je da sa 40 godina nemam više snage da se ložim. Bilo je emocija u dosta utakmica. Svaku sam odgledao i skakao svaki put kada bismo ušli u 16, skočio bi i galamio, navijao i nadao se. Nadao se uspehu. I došli smo pred Beč. I opet spremam Kjazerice, počinje podmlađivanje…

U stomaku sve gori, situacija u mojoj Srbiji na milion bara, samo što ne pukne. Protesti, ovi ruše, oni ne daju. Sve i da hoću, ne mogu podržati vlast! A koliko god želeo da podržim studente, ne mogu! Imam milion razloga ali ne bi sad o tome. I bliži se 20.03.

Govore mi dušmani: ma raturiće nas, batali fudbal, ostavi se našeg fudbala, Piksi se prodao, bedniče prestani više…

I opet sve isto, po ko zna koji put! Kao da je neko pritisnuo dugme „Reset“, ne mogu da dočekam. Opet pubertet, opet počinju leptirići u stomoka i krećem da se ložim. Čitam portale, gledam isečke i tražim način na koji moja Srbija opet može biti silna. Bez obzira na gomilu izostanaka naših glavnih igrača, i ako sam apsolutno siguran da Piksi nije dorastao izazovu, ponovo sanjam. Ponovo sanjam u Kajzericama, pripremam crveni dres i nadam se!

Pretpostavljam da je to definicija navijača: ljubav i poverenje bez obzira na sve! Već iskusio pravu ljubav sa mojom Mimom, ljubav iznad svega, bez obzira na sve! Glavom kroz zid, bez razuma, isključivo srcem!

Šta god rekli dušmani jedva čekam da navijam za moju Srbiju! Da li ćemo uspeti da nadigramo protivnika? Sam Bog zna. Prvo poluvreme smo dobili, 1:1, a revanš u Beogradu…

Fudbaleri, idemo, ne daj te se, izgorite i dajte milion posto sebe, jer ja sigurno hoću!

I dali su, izgoreli, pobedili!

Vredelo je!